Текст песни Београдски Синдикат - Баллада Диссидента
Просмотров
701
0 чел. считают текст песни верным
0 чел. считают текст песни неверным
Для вашего ознакомления предоставлен текст песни Београдски Синдикат - Баллада Диссидента, а еще перевод песни с видео или клипом. Также вы можете прослушать песню онлайн
Рефрен:
Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?
Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?
Сећам се, давно, још у „Златном бокалу“,
први пут сам видео микрофон, стајао је на асталу.
У хладу старог кестена, где је моја драга нестала,
ја урез'о сам име, бацио прве риме.
Ја сам одрастао на песмама градских боема,
и причама аласа којих данас више нема.
Калио се с' најбољима, по задимљеним биртијама,
удварао се дамама, коцкао са лихварима.
Некад кући срећан, некад све изгубио,
некад жену љубио, некад калдрму грлио.
И нисам себи судио, где год би се пробудио,
бол је био исти, с' њим сам се удружио.
Зато сећања сам скупљао, к'о ожиљке,
да подсете, да није увек било само хладно и сиво.
Да крв црвена к'о вино бојила је ноћи,
кроз одразе у чаши, то су биле твоје очи.
А ја сам морао да одем, фијакер ме је чекао,
Београде збогом, многе ти ствари нисам рекао.
Рефрен
Заборави ме драга, заборави да те волим,
настави да живиш, можда више не постојим.
Грлим сећања у мраку, док их луча свеће боји,
да не мислим на крике што чују се низ ходник.
Док борим се са ранама, сањам да,
опијам се вином, ракијом и тамбурама,
старом виолином и поцепаним гласовима,
тужном песмом Цигана, димом и поломљеним чашама.
Да с' боемима мојим се надвикујем за столом,
гађам песмама, рецитујем, отимам за слово.
Због само једног стиха мој живот сад је готов,
пустиња у срцу, док кроз прозор гледам Оток.
Сањам да миришем твој парфем док се прибијаш уз мене,
сузе ми потеку као кише у јесен.
Еј, не свани пуста зоро, пусти ме да чезнем,
никад не свани док у мени има песме!
А ја сам морао да одем, јер некоме сам сметао,
Београде збогом, ово ти још нисам рекао.
Рефрен
Данас ране више боле него зуце иза школе,
него звуци оне строфе кад сам морао да одем.
А сад сам опет овде, ал' све нам се изгубило,
посекли су кестен где сам некад тебе љубио.
Не миришу липе, нема старе виолине,
нема Циганина седог да за моју тугу брине.
Мој Београде, изгубио сам корене,
џабе носим ордење кад нико ме не познаје.
Па звезду Црног Ђорђа дадох сад за бокал грожђа,
шта ће мени она, кад ја немам било кога.
Само неспокој и бол, моји најбољи другови,
у кафани ломим чаше, док ми душа на искрвари.
Балада дисидента – једна тужна српска песма,
неким будућим кафанама, за боља времена.
Нека застане у грлу кад је неко други пева.
Све је исто у мом крају, само мене више нема,
јер ја сам морао да одем, такав ником нисам требао,
Београде збогом, памти добро шта сам рекао.
Баллада диссидента
Припев.(2х):
А помнишь ли ты как все было раньше,
После всего, что теперь стало, мой Белград?
Вспоминаю себя давно, как в "Златном Бокале"
Я первый раз увидел микрофон, стоявший на столе,
В прохладной тени каштана, где потерялась моя милая,
Я урезал себе имя и сочинил первые рифмы,
Я вырос на песнях городских цыган,
И на рассказах, которых, увы, больше нет,
Я закалялся вместе с лучшими парнями, ходя по задымлённым барам,
Ухаживал за дамами, играл в азартные игры с бандитами,
Когда-то я был счастлив дома, проигрывал все деньги,
Когда-то обнимал жену, даже целовал мостовую,
И я себя не судил, и где бы я не просыпался,
Это стало инстинктом, я с ним стал единым целым,
Поэтому я берегу воспоминания, и шрамы мне напоминают,
Что не всегда было только холодно и серо,
И кровь красная, как вино, скрашивала ночи
Сквозь отражения в бокале - это были твои очи,
А я должен был уехать, меня ждала машина,
Прощай, Белград, я многое тебе не сказал...
Пр.(2х):
А помнишь ли ты как все было раньше,
После всего, что теперь стало, мой Белград?
Забудь меня, милая, забудь что я тебя любил,
Продолжай жить, может быть меня больше нет,
Обниму воспоминания в темноте, ведь я боюсь за них как за свои лучшие,
И я не ду
Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?
Да ли се сећаш како било нам је пре,
после свега шта сад остало је, мој Београде?
Сећам се, давно, још у „Златном бокалу“,
први пут сам видео микрофон, стајао је на асталу.
У хладу старог кестена, где је моја драга нестала,
ја урез'о сам име, бацио прве риме.
Ја сам одрастао на песмама градских боема,
и причама аласа којих данас више нема.
Калио се с' најбољима, по задимљеним биртијама,
удварао се дамама, коцкао са лихварима.
Некад кући срећан, некад све изгубио,
некад жену љубио, некад калдрму грлио.
И нисам себи судио, где год би се пробудио,
бол је био исти, с' њим сам се удружио.
Зато сећања сам скупљао, к'о ожиљке,
да подсете, да није увек било само хладно и сиво.
Да крв црвена к'о вино бојила је ноћи,
кроз одразе у чаши, то су биле твоје очи.
А ја сам морао да одем, фијакер ме је чекао,
Београде збогом, многе ти ствари нисам рекао.
Рефрен
Заборави ме драга, заборави да те волим,
настави да живиш, можда више не постојим.
Грлим сећања у мраку, док их луча свеће боји,
да не мислим на крике што чују се низ ходник.
Док борим се са ранама, сањам да,
опијам се вином, ракијом и тамбурама,
старом виолином и поцепаним гласовима,
тужном песмом Цигана, димом и поломљеним чашама.
Да с' боемима мојим се надвикујем за столом,
гађам песмама, рецитујем, отимам за слово.
Због само једног стиха мој живот сад је готов,
пустиња у срцу, док кроз прозор гледам Оток.
Сањам да миришем твој парфем док се прибијаш уз мене,
сузе ми потеку као кише у јесен.
Еј, не свани пуста зоро, пусти ме да чезнем,
никад не свани док у мени има песме!
А ја сам морао да одем, јер некоме сам сметао,
Београде збогом, ово ти још нисам рекао.
Рефрен
Данас ране више боле него зуце иза школе,
него звуци оне строфе кад сам морао да одем.
А сад сам опет овде, ал' све нам се изгубило,
посекли су кестен где сам некад тебе љубио.
Не миришу липе, нема старе виолине,
нема Циганина седог да за моју тугу брине.
Мој Београде, изгубио сам корене,
џабе носим ордење кад нико ме не познаје.
Па звезду Црног Ђорђа дадох сад за бокал грожђа,
шта ће мени она, кад ја немам било кога.
Само неспокој и бол, моји најбољи другови,
у кафани ломим чаше, док ми душа на искрвари.
Балада дисидента – једна тужна српска песма,
неким будућим кафанама, за боља времена.
Нека застане у грлу кад је неко други пева.
Све је исто у мом крају, само мене више нема,
јер ја сам морао да одем, такав ником нисам требао,
Београде збогом, памти добро шта сам рекао.
Баллада диссидента
Припев.(2х):
А помнишь ли ты как все было раньше,
После всего, что теперь стало, мой Белград?
Вспоминаю себя давно, как в "Златном Бокале"
Я первый раз увидел микрофон, стоявший на столе,
В прохладной тени каштана, где потерялась моя милая,
Я урезал себе имя и сочинил первые рифмы,
Я вырос на песнях городских цыган,
И на рассказах, которых, увы, больше нет,
Я закалялся вместе с лучшими парнями, ходя по задымлённым барам,
Ухаживал за дамами, играл в азартные игры с бандитами,
Когда-то я был счастлив дома, проигрывал все деньги,
Когда-то обнимал жену, даже целовал мостовую,
И я себя не судил, и где бы я не просыпался,
Это стало инстинктом, я с ним стал единым целым,
Поэтому я берегу воспоминания, и шрамы мне напоминают,
Что не всегда было только холодно и серо,
И кровь красная, как вино, скрашивала ночи
Сквозь отражения в бокале - это были твои очи,
А я должен был уехать, меня ждала машина,
Прощай, Белград, я многое тебе не сказал...
Пр.(2х):
А помнишь ли ты как все было раньше,
После всего, что теперь стало, мой Белград?
Забудь меня, милая, забудь что я тебя любил,
Продолжай жить, может быть меня больше нет,
Обниму воспоминания в темноте, ведь я боюсь за них как за свои лучшие,
И я не ду
Chorus:
Do you remember how it was before,
after all that's left, my Beagrade?
Do you remember how it was before,
after all that's left, my Beagrade?
I remember, long ago, in the "Golden Cup",
the first time I saw the microphone, he stood on the astral.
In the shade of an old chestnut, where my dear was gone,
I cut the name, cast the first rhymes.
I grew up in songs of city bohemians,
and the stories of the alas who are no longer available today.
He kissed himself with the best, smoky birches,
He got married to the ladies, he gobbled with the lichen.
Sometimes home happy, sometimes lost everything,
He once loved a woman, once a cobblestone grunted.
And I did not judge myself, wherever he woke up,
The pain was the same, and I joined him.
So I remembered my memories, like scars,
to remind, that it was not always just cold and gray.
That blood red as wine was dying on the night,
Through the reflections in the glass, it was your eyes.
And I had to leave, the fighter waited for me,
Beograde, goodbye, I did not say many things.
chorus
Forget me dear, forget I love you,
keep living, maybe I will not exist anymore.
Burning memories in the dark, while the candles light them,
Not to think of the cries that are being heard down the hall.
As I struggle with wounds, I dream that,
I am drunk with wine, brandy and tambourines,
old violin and tattered voices,
a sad Gypsy song, smoke and broken glasses.
With my boots I wiggle at the table,
I shoot poems, I recite, I'm taking a letter.
Because of just one verse my life is now over,
a desert in my heart, while out of the window I look at the Island.
I dream that I smell your perfume as you cling to me,
Tears flow like rain in the autumn.
Hey, do not give up the dawn of dawn, let me just long,
Never come to me while there are songs in me!
And I had to go, because I was disturbing somebody,
Beograde, goodbye, I have not told you this before.
chorus
Today, the wounds are more painful than the teeth behind the school,
but it sounds like that when I had to leave.
And now I'm here again, but all of us are lost,
they cut the chestnuts where I once loved you.
Do not smell linden, no old violin,
There is no Gypsy sage that cares for my sorrow.
My Beagrade, I lost my roots,
I'm wearing a joke when nobody knows me.
So I gave the Star of George, now for the grapes of grapes,
what will she do to me, when I do not have anybody.
Only the disorder and pain, my best comrades,
in the barrel I break glasses, while my soul on the bleeding.
Balada disidenta - one sad Serbian song,
some future bars, for better times.
Let it stand in the throat when somebody else sings.
Everything is the same in my end, I'm no more,
because I had to leave, I did not need such a man,
Beograde goodbye, remembering well what I said.
Ballada dissidenta
Rec. (2h):
А помнишь ли ты как все было раньше,
After all, what is it now, my Belgrad?
I remember myself long ago, as in "Golden Bowl"
Я первый раз увидел микрофон, стоявший на столе,
In the coolness of the castle, where I lost my love,
I cut myself a name and made the first rifmy,
Я вырос на песнях городских циганов,
И на рассказах, которые, увы, больше нет,
I hooked up with the best guys, walking along the last bar,
Wrestling for the ladies, played in a casual game with bandits,
Когда-то я был счастлив дома, проиграл все деньги,
Whenever he revived his wife, he would fly the bridge,
And I did not judge, and where by I did not go,
Это стало инстинктом, я с ним стал единственным целым,
Poetomu beregu vospominanii, i šramy mi napominaût,
Что не всегда было холодно и серо,
And the roof was red, like wine, screaming at night
Сквозь отражения в бокале - это были твои глаза,
А я должен был уехать, меня ждала машина,
Прощай, Белград, я многое тебе не сказал ...
Pr (2h):
А помнишь ли ты как все было раньше,
After all, what is it now, my Belgrad?
Забудь меня, милая, забудь что я тебя любил,
Продолжай жить, может быть, меня больше нет,
Обнимаю воспоминания в темноте, ведь я боюсь за них как за свои лучшие,
And I do not
Do you remember how it was before,
after all that's left, my Beagrade?
Do you remember how it was before,
after all that's left, my Beagrade?
I remember, long ago, in the "Golden Cup",
the first time I saw the microphone, he stood on the astral.
In the shade of an old chestnut, where my dear was gone,
I cut the name, cast the first rhymes.
I grew up in songs of city bohemians,
and the stories of the alas who are no longer available today.
He kissed himself with the best, smoky birches,
He got married to the ladies, he gobbled with the lichen.
Sometimes home happy, sometimes lost everything,
He once loved a woman, once a cobblestone grunted.
And I did not judge myself, wherever he woke up,
The pain was the same, and I joined him.
So I remembered my memories, like scars,
to remind, that it was not always just cold and gray.
That blood red as wine was dying on the night,
Through the reflections in the glass, it was your eyes.
And I had to leave, the fighter waited for me,
Beograde, goodbye, I did not say many things.
chorus
Forget me dear, forget I love you,
keep living, maybe I will not exist anymore.
Burning memories in the dark, while the candles light them,
Not to think of the cries that are being heard down the hall.
As I struggle with wounds, I dream that,
I am drunk with wine, brandy and tambourines,
old violin and tattered voices,
a sad Gypsy song, smoke and broken glasses.
With my boots I wiggle at the table,
I shoot poems, I recite, I'm taking a letter.
Because of just one verse my life is now over,
a desert in my heart, while out of the window I look at the Island.
I dream that I smell your perfume as you cling to me,
Tears flow like rain in the autumn.
Hey, do not give up the dawn of dawn, let me just long,
Never come to me while there are songs in me!
And I had to go, because I was disturbing somebody,
Beograde, goodbye, I have not told you this before.
chorus
Today, the wounds are more painful than the teeth behind the school,
but it sounds like that when I had to leave.
And now I'm here again, but all of us are lost,
they cut the chestnuts where I once loved you.
Do not smell linden, no old violin,
There is no Gypsy sage that cares for my sorrow.
My Beagrade, I lost my roots,
I'm wearing a joke when nobody knows me.
So I gave the Star of George, now for the grapes of grapes,
what will she do to me, when I do not have anybody.
Only the disorder and pain, my best comrades,
in the barrel I break glasses, while my soul on the bleeding.
Balada disidenta - one sad Serbian song,
some future bars, for better times.
Let it stand in the throat when somebody else sings.
Everything is the same in my end, I'm no more,
because I had to leave, I did not need such a man,
Beograde goodbye, remembering well what I said.
Ballada dissidenta
Rec. (2h):
А помнишь ли ты как все было раньше,
After all, what is it now, my Belgrad?
I remember myself long ago, as in "Golden Bowl"
Я первый раз увидел микрофон, стоявший на столе,
In the coolness of the castle, where I lost my love,
I cut myself a name and made the first rifmy,
Я вырос на песнях городских циганов,
И на рассказах, которые, увы, больше нет,
I hooked up with the best guys, walking along the last bar,
Wrestling for the ladies, played in a casual game with bandits,
Когда-то я был счастлив дома, проиграл все деньги,
Whenever he revived his wife, he would fly the bridge,
And I did not judge, and where by I did not go,
Это стало инстинктом, я с ним стал единственным целым,
Poetomu beregu vospominanii, i šramy mi napominaût,
Что не всегда было холодно и серо,
And the roof was red, like wine, screaming at night
Сквозь отражения в бокале - это были твои глаза,
А я должен был уехать, меня ждала машина,
Прощай, Белград, я многое тебе не сказал ...
Pr (2h):
А помнишь ли ты как все было раньше,
After all, what is it now, my Belgrad?
Забудь меня, милая, забудь что я тебя любил,
Продолжай жить, может быть, меня больше нет,
Обнимаю воспоминания в темноте, ведь я боюсь за них как за свои лучшие,
And I do not